Vuk Karadžić – Otac srpske pismenosti
Mi Srbi volimo da se ponosimo našom azbukom. Kažemo da je najjednostavnija i najlogičnija azbuka na svetu. Koncept naše azbuke je “jedno slovo jedan glas”. Nemački gramatičar i filolog Johan Kristof Adelung je prvi pisao o principu “piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano”. Vuk Karadžić je iskoristio ovaj princip kako bi sproveo reformu srpskog jezika. Vukova kapitalna dela su postavila temelje za savremeni srpski jezik.
Vuk Karadžić (1787~1864) je rođen u Srbiji koja je bila pod turskom vlašću. To je bilo vreme kada je obrazovanje bilo teško dostupno narodu. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Nastavio je školovanje u manastiru. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka 1804. godine radi kao pisar kod ustanika. Sakuplja narodne umotvorine: pesme, poslovice, zagonetke. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine Vuk odlazi u Austro-Ugarsku. Živi u Beču. Tu objavljuje prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru i zbirku narodnih pesama. U Vukovo doba srpski književni jezik je predstavljao haotičnu mešavinu staroslovenskog jezika i ruskog jezika. Vuk se bori za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vuk je među samim Srbima imao žestoke protivnike reforme srpskog jezika, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik.
Godina 1847. se smatra godinom Vukove pobede. Dokazao je da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba i da se na njemu može pisati i poezija i filozofija. Te godine izdato je nekoliko knjiga na srpskom narodnom jeziku, između ostalih i Novi zavet.
Vuk Karadžić je bio i predani sakupljač narodnih poslovica i izreka. Voleo je da zapiše i pripovetke od kojih su one postale, jer po njegovim rečima, bez njih mnoge poslovice i izreke ne mogu razumeti ni svi Srbi, a kamoli drugi narodi. Evo nekoliko:
Medveđa usluga: kada neko, u najboljoj nameri, svojom uslugom nanese nekome štetu, a ponekad i veliko zlo. Vuk je zapisao priču koja kaže da je neki čovek spasao medveda, koji mu je za to bio zahvalan. Kada je čovek legao da spava, muva mu je sletela na glavu. Medved je hteo da ubije muvu da ne bi smetala čoveku dok spava. Uzeo je kamen i iz sve snage je udario. Muva je bila mrtva, ali i čovek.
Pala sekira u med: kada se nekome desi nešto lepo, kada mu se iznenada osmehne velika sreća ili kad postigne uspeh. Med je logičan, ali zašto sekira? Vuk beleži da kada su ljudi sekući drva slučajno nailazili na med koji su tu nakupile divlje pčele, to se smatralo za veliku sreću.
Metnuti glavu u torbu: izložiti se velikoj, smrtnoj opasnosti, rizikovati život. Bio je običaj da se neprijateljske glave odsecaju i donose vladarima, kao dokaz dobijene bitke ili dvoboja. Za vreme turske okupacije odsecanje glave i noćenje u torbi se zadržalo sve do sredine 19og veka.
Za vreme dugih zimskih večeri ljudi su se okupljali kod nekog od komšija, na poselo. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći, a oko njih su sedeli mladi i slušali priče starih o prošlim ratovima i dalekim zemljama. To je bilo mesto gde su se pevale narodne pesme i pripovedale priče. Deca su najviše volela zagonetke. Evo i nekoliko starih zagonetki koje je Vuk zabeležio:
U šumici na jednoj nožici (pečurka)
Bele koke ispod strehe vire (zubi)
Puna škola đaka, niotkuda vrata (lubenica)
Puno je vremena proteklo, običaji su se promenili, ali narodne umotvorine i dalje žive među nama. Zahvaljujući Vuku Karadžiću i njegovim sledbenicima to blago nije izgubljeno.
Autor:Snežana Radović-Honda
