My Serbia(マイセルビア)

セルビアの美・食・住の情報が集まるライフスタイルマガジン

ミラン・トゥーツォビッチと「セルビアの理髪師」/『箱』銀座奥野ビル306号室プロジェクト、二〇二一年一月

Milan Tucović i „Srpski berberi” – Kutija – Projekat Soba 306 zgrade Ginza Okuno 2021/01

Ovako je bilo kada sam sa fotografom Osami Arikatom prvi put posetio galeriju „Projekat soba 306 zgrade Ginza Okuno” (Ginza Okuno Building Room 306 Project) . Gospođica Tađima Ju, jedan od upravitelja projekta, prenela mi je svoju ideju da se u toj galeriji priredi izložba Milana Tucovića, pa sam hteo da iskoristim svoj privremeni boravak u Japanu za izviđanje tog prostora. Moje poznanstvo sa Juom traje od njene samostalne izložbe u beogradskoj galeriji „New Moment”. Na otvaranje izložbe tada sam pozvao Milana Tucovića i upoznao ga s njom. Taj susret je izrodio tu ideju, pa sam želeo da se ona pošto-poto ostvari.

Čim sam zakoračio u prostor, noge su mi se ukočile. Beli zidovi, osvetljeni reflektorima, i na njima poređani radovi – tako sam zamišljao galeriju, a prizor preda mnom me je za trenutak potpuno zbunio. Ni belih zidova, ni svetla, ni slika. U velikoj sobi bila su okačena ogledala. Pa da, na ulazu je bila tabla sa natpisom „Frizerski salon Suda”. Dakle, ovo je bio frizerski salon. I kako sam to shvatio, pod stopalom sam začuo „šljap!”. Zgazio sam baru. Razumeo bih da je potkrovlje, ali kako to da ovde prokišnjava? Dok sam, čudeći se, prelazio u sledeću sobu, iza mene se pojavio jedan čovek i dolio vodu iz plastične flaše u baru koju sam upravo zgazio. Da li je to bilo njegovo „umetničko delo”? Završio sam posetu a da nisam mogao da zamislim kako će u ovom prostoru delovati Milanova ulja na platnu, koja liče na ikone.

Čim sam se vratio u Beograd, pozvao sam Milana i njegovu suprugu u goste, i priredio skromnu večeru. Poslužio sam rakiju, pa otvorio crno vino, i kada se raspoloženje podiglo, polako sam raširio prostorni plan koji su mi dali i pokazao fotografije koje sam načinio. U prostoru nekadašnjeg frizerskog salona, gde se stvarala „lepota” za dame visokog staleža, čuvajući atmosferu toga vremena, mladi umetnici stvaraju „lepotu” na drugi način. Preneo sam objašnjenje, onako kako mi je ispričala Ju. „Ma, ne mogu da izlažem u takvom prostoru.” Učinilo mi se da čujem te Milanove reči i više nisam osećao ni ukus vina. Međutim, Milanov izraz lica se najednom promenio. „Imam ideju! Može!”. Užurbano sipam vino u prazne čaše i nazdravljamo. Bilo je ukusnije nego inače. Sreća što prisustvujem retkom trenutku kada se u duši umetnika zapali iskra i rodi ideja za delo! Pred mojim očima Milan se pretvorio u čudesno biće kakvo prvi put vidim.

Nakon nekog vremena mi je stigla pozivnica iz galerije Uroboros, koja je služila i kao Milanov atelje. Predstaviće radove koje će izložiti u Japanu.

Atelje je bio pun Milanovih obožavatelja. Beli zidovi osvetljeni, a radovi poređani u krugovima svetlosti. Na početku, objekti sa portretima dva berberina iz Požege, grada nadomak njegovog rodnog sela. Oni su u to vreme bili žive legende grada. Zatim, portret srpskog berberina, pronalazača mašinice za šišanje, koja se kasnije u Japanu odomaćila pod nazivom barikan. Berberi toga vremena su se ponosili svojim brijačima, češljevima i makazama, i niko nije hteo da koristi mašinicu za šišanje, te je on emigrirao u Englesku, gde je patentirao svoj izum. Uzgred, Barikan je naziv francuske kompanije koja je proizvodila taj alat po njegovoj licenci, a japanski uvoznik je pomešao naziv proizvoda i proizvođača. Naposletku, tu su portreti Milanovih bliskih prijatelja, navodno mušterija berbernice. Mahom su to žene, počev od Milanove supruge Mile, a od muškaraca samo dvojica, slikar Saša Marjanović i ja. Neverovatna je mašta slikara da u berbernicu smesti čoveka bez kose i brade, kakav sam ja. Doduše, u prošla vremena, nisu bili retki i oni koji bi neobavezno svraćali do berbernice, samo da bi uživali u ćaskanju. Berbernice su svugde bile mesta gde su obični ljudi donosili obične priče, kako je još početkom 19. veka opisano u romanu Ukijodoko (Salon plutajućeg sveta).

Ljudi koji su ovde naslikani putovaće zajedno sa Milanom u Tokio, gde će posetiti frizerku Suda i družiti se s njom u zgradi Ginza Okuno. Priča koja povezuje ovu grupu radova nalazi se u tekstu koji je Milan lično napisao za katalog, pa vas molim da ga pročitate. Pošto više ne postoji mogućnost da od autora dobijem odobrenje, iskoristiću pravo prevodioca da ga ponovo objavim.

Požega, malo provincijsko mesto sa kružnim trgom u sredini. Baš kako varoš treba da izgleda. Po obodu trga ređaju se zgrade opštine, komiteta, biblioteke, ulaz u pijacu, pošta, nekoliko prodavnica… Na sve to gleda mala berbernica „Kod Mićuna i Mušice”. Dvojica frizera i njihove mušterije svakodnevno prate i stvaraju hroniku varoši. Sa peći miriše narandžina kora. Svaki njihov pogled na trg bivao je propraćen rečima koje je valjalo upamtiti. Nova mušterija je i nova priča, a priča je i kada namrgođeni činovnik oćuti svoje šišanje. Šišanje nije čin već ritual koji prevazilazi svoju svrhovitost.

Na zidovima slike koje malo mesto šire u veliki svet. Žerikoova „Trka u Epsonu”, jedan mali Dega, Crvena zvezda, kraljica Draga… Sa dotrajalog radija svira Carevac ili pevaju Silvana i Toma.

Požeške berbernice odavno nema, uostalom kao što mnogo čega više nema. Odavno se više i ne pitam zašto se nešto desi jer mi je um skroman za preveliki svet. Tako, jednom saznajem za frizerski salon u Tokiju, Ginza Okuno Building Room 306, koji još uvek postoji iako ga odavno nema. Sada je to galerija koja brižno čuva uspomenu na gospođu Suda i decenije u kojima su se tu ulepšavale tokijske dame.

Po nekom meni nesaznatljivom zakonu sada nosim berbernicu mog detinjstva sa dvojicom majstora u goste gospođi Suda. U galeriji će ponovo biti makaze, brijači, vikleri, češljevi, sprave za kolmovanje, mašinice, a čuće se i Carevac, Silvana i Toma. Samo što će mušterije, u tom novom i u vremenu izmeštenom salonu, biti ljudi koje oni nisu šišali. Mušterije će biti ljudi čije prisustvo čini moj život srećnijim. Među njima je i ogledalo u kojem će biti odraz tvog lika. Iako meni nepoznat, ti ćeš sigurno doneti novu priču salonima kojih više nema.

Ovo je za Milana Tucovića bila prva poseta Japanu. Kako bih ubedio Milanovu suprugu koja je oklevala, odlučio sam da i ja krenem sa njima. Strah od nepoznatog podneblja. Tako sam mislio, ali izgleda da je posredi bio mnogo dublji razlog: njen predosećaj da će se Milan sve više zanositi s Japanom i udaljavati od nje.

Kada malo bolje razmislim, čini mi se da je veza Milana i Japana bila sudbinska, predodređena u prethodnom životu. Još mnogo pre nego što smo se upoznali, dok je bio učenik likovne škole u Beogradu, cimer mu je bio Japanac. I taj je bio umetnik, čovek slobodnog duha. Uzrečicu „Aši no muku mama, ki no muku mama” (Gde me noge nose, gde me srce vodi) koju je Milan često izgovarao na japanskom, naučio je od njega. Došao je iz Nagoje na izložbu u zgradi Ginza Okuno, gde je imao dramatičan ponovni susret sa Milanom. Da li pod njegovim uticajem, u ranoj fazi Milanovog stvaralaštva nastalo je nekoliko radova sa motivima iz japanskog slikarstva. Crtež ptica u čijem je gorenjem desnom uglu prikazan crveni krug sličan japanskom pečatu, a u njemu napisano njegovo ime japanskim slovima. Ili slika konja sa crvenim pečatom u donjem desnom uglu, koja podseća na ema, drevne japanske slike konja na ploči, koje su Japanci prinosili u hramove.

Pokazivao je veliko interesovanje za japansku umetnost i razumeo ju je intuitivno. Kad je u Beogradu gostovalo pozorište Kjogen, tradicionalna japanska komedija, pozvao sam ga i zajedno smo otišli da gledamo predstavu. Izvodio se komad Kagju (Puž). Posle predstave smo se, kao i obično, uputili u kafanu, a Milan je sve vreme ponavljao „Den den muši muši” (Hej pužu, hej pužu!), samo što nije i zaigrao. Kada je u Muromaći periodu, pre sedam vekova, prvi put izvedena ova predstava, publika se sigurno ponašala ovako. Ko zna?! Možda je među njima bio i neko od Milanovih predaka.

Za takvog Milana sam, dok smo bili u Tokiju, obezbedio karte za pozorište Kabuki, za predstavu Jošicune senbon zakura (Jošicune i hiljadu trešanja). Šesti red, sredina. Tokom predstave, koja je trajala nekoliko sati, Milanova ruka se nije odmarala. Suština slikarstva je u tome što se i stvar u pokretu u momentu zaustavi i taj momenat uslika. A Milan, kao da je unapred znao kada će glumac stati i zauzeti stilski stav, hvatao je taj trenutak i na papir prenosio stilizovanu lepotu. Pokret Milanove ruke mi je tako privlačio pažnju i nisam mogao da se koncentrišem na scenu.

Posle Kjogena i Kabukija, ostala je još samo No drama. Da li je to bila Milanova sudbina, prilikom njegove poslednje posete Japanu, dobio je poziv od majstora Sakurama Uđina iz škole Konparu, da poseti njihovu salu za probu i da upozna No. Uđin je, uz pomoć svog učenika, obukao kostim i stavio masku. „Duša mi je zadrhtala i krenule su mi suze.” Tako mi je Milan preneo utiske po povratku u Beograd. Rekao mi je da je na pitanje Uđina kako mu se čini, odgovorio: „Video sam da ste jednom umrli, a onda se ponovo rodili kad ste stavili masku”, na šta mu je Uđin uzvratio: „Trudim se da uvek tako bude.” Kako je Milan u tren shvatio suštinu No drame? Da li ga je tako usmerio duh pravoslavlja u kome je važnije „vaskrsenje” od „stradanja” Hristovog? Ili možda vrhunski umetnici, bez obzira na svoje oblasti, međusobno komuniciraju na način koji nam je nedokučiv? Rekao mi je da će raditi na objektu sa mnogo detalja i portretom Uđina u kostimu, u središtu. „Sa prednje strane ne bih dvokrilna vrata, već klizna poput fusuma, jer se radi o Japanu”, dodao je. Biće to delo kakvo još nismo videli, Milanov novi početak. Tako mi se činilo dok sam ga slušao.

Iznenadna Milanova smrt učinila je da Portret Sakurama Uđina ostane neostvareno remek-delo. Milanovo putovanje kroz Japan, započeto u sobi 306 zgrade Ginza Okuno, naglo je prekinuto, a on je otputovao u raj pevajući „Gde me noge nose, gde me srce vodi”. Za Milanom su ostale skice koje je izradio u pripremi za ovo delo. Meni ostaje da se nadam da će biti prilike  da ih upoznaju ljubitelji umetnosti.

Preveo: Hisashi Yamasaki Vukelić

Share / Subscribe
Facebook Likes
Tweets