カラジョルジェと第一次セルビア蜂起

Karađorđe i Prvi srpski ustanak

Svi znamo priču o Karađorđu, velikom junaku i vođi Prvog srpskog ustanka. I priču o izdaji i njegovom ubistvu. Ali hajde da je još jednom ispričamo, uz neke detalje koji možda nisu tako dobro poznati.

Rođen je u siromašnoj porodici sa puno dece, verovatno 1768. godine. Tačan datum se ne zna. Nazvali su ga Đorđe, po svecu koji se slavio tog dana. Kada je stasao pomagao je ocu radeći za nadnicu. Bio je izrazito visok, oko 2 metra, tamne kose. Mlad se oženio, kao što je i bio običaj u to vreme. Srbija je bila pod turskom vlašću, narod je teško živeo. Šta god da je bio razlog, ubistvo nekog Turčina ili neplaćeni danak, Đorđe je sa porodicom morao da prebegne u Austriju, u Srem. Pridružilo se im se još nekoliko porodica i to je već bila grupa od 30 ~ 40 ljudi koju je Đorđe predvodio. Negde usput, otac se predomislio i rekao da hoće da se vrati u Srbiju. Teška vremena i teške odluke. Đorđe ubija oca i nastavlja put odluke ka Sremu. Po dolasku u Austriju, Đorđe se javlja kao dobrovoljac u Austrijsko-turskom ratu, 1788-1791. Tu stiče osnovna znanja vojne veštine. Posle sklapanja mira između Austrije i Turske, prebeglim Srbima je dopušten povratak u Srbiju i Đorđe se sa porodicom vraća. Naseljavaju se u Topoli gde je Đorđe važio za časnog domaćina, spremnog da brani narod od nedaće. U mirnim vremenima se bavio uzgojem stoke, a u nemirnim je hajdukovao. Bio je harambaša, zapovednik hajdučke čete. Sada ga svi zovu Karađorđe ili Crni Đorđe. Svi se plaše njegove preke naravi. Po narodnom verovanju, Turci su mu na ime dodali “kara”, što na turskom znaci “crni”, jer su ga se bojali. U nastupu besa ubio je i rođenog brata, kada je ovaj nečasno postupio.

A vremena su bila sve nemirnija. Turska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i više nije bila u stanju da sačuva integritet velikog Osmanskog carstva. Carstvo su potresale janičarske bune. Zbog rata sa Napoleonom u Egiptu i Siriji, 1798-1801, veliki deo osmanske regularne vojske je povučen sa Balkana. To je pružilo šansu janičarima-dahijama da preuzmu vlast u beogradskom pašaluku i da uspostave svoju strahovladu.

Zavode nove poreze i dažbine. Dahijski zulum je eskalirao sečom knezeva, početkom 1804. Pobijeni su mnogi istaknuti Srbi, a oni koji su uspeli izbegnu pogibiju, među njima i Karađorđe, okupili su se u Orašcu, kod Aranđelovca. Oko 300 ustanika biralo je vođu. Kao treći predložen bio je Karađorđe. On je prihvatio da bude vođa ustanka. Već krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka. Ustanici su se približili Beogradu, broj im se povećao na 10.000.

Da bi smirio pobunu naroda u Srbiji, sultan naređuje da se omrznute beogradske dahije pogube i da se započnu pregovori sa ustanicima. Sultan zahteva da se preda oružje i srpska vojska raspusti, što ustanici odbijaju. Buna protiv beogradskih dahija prerasta u ustanak protiv turske vlasti. 18. avgusta 1805. godine vodi se bitka na Ivankovcu, jedna od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka. Ustanici pobeđuju mnogobrojniju regularnu carsku vojsku. To im ojačava veru u sopstvene snage.

U to vreme odnos velikih sila se menja. Rusija je sarađivala sa Osmanskim carstvom u ratu protiv Napoleona, tako da nije davala otvorenu podršku srpskim ustanicima. Počinje rusko-turski rat 1806-1812. Sada Rusija otvoreno pruža podršku Srbiji. Međutim snovi o nezavisnosti srpske države nestaju 1812. godine, kada je Rusija zbog predstojeće Napoleonove invazije bila primorana da potpiše Bukureštanski mir sa Turskom. U sklopljenom mirovnom ugovoru, spominje se i Srbija.

Karađorđe, koji ne shvata situaciju u Evropi, odbija mirovni ugovor. Turska napada Srbiju i 1813. godine dolazi do sloma Prvog srpskog ustanka. Karađorđe bezi, prvo u Austriju, a odatle ide za Rusiju. Sedam meseci čeka da bude predstavljen ruskom caru od koga očekuje pomoć. Sada u Evropi vlada mir, car mu ništa ne obećava. Nikakvu pomoć ne dobija. Tu se upoznaje sa grupom Grka, koji takođe hoće da se bore protiv Turaka, za oslobođenje celog Balkana. Uz njihovu pomoć tajno se vraća u Srbiju 1817. godine.

U Srbiji je sada drugačija situacija. Na vlasti je Miloš Obrenović, koji je u Drugom srpskom ustanku 1815. godine uspeo da se izbori za delimičnu autonomiju. Diplomatskim putem hoće da izgradi put do nezavisne Srbije. Karađorđev povratak u Srbiju ugrozio je njegov položaj. A Karađorđe je napustio Srbiju u najtežem momentu. Sada je došao i traži da narod ponovo ustane u boj. Srbija je iskrvarila, nije bila spremna za nove bune. Uz Karađorđa niko nije stao. Čak i oni kojima je verovao, svi su ga napustili. Kada Miloš traži da Karađorđe bude ubijen, Vujica Vulićević kod koga se Karađorđe krio, to i uradi. Glava Karađorđe je poslata u Carigrad, sultanu.

Posle ovakvog izdaje i mučeničke smrti, sve loše je zaboravljeno, a Karađorđe je ostao kao velika herojska ličnost koja nadahnjuje. Ruski pesnik Puškin, napisao je pesme o njemu, a Njegoš mu je posvetio „Gorski vijenac ”.

Ubistvo Karađorđa u Radovanjskom lugu je izrodilo jednu od najdubljih podela u srpskom narodu. Tu je započela borba između dve dinastije, Karađorđevića i Obrenovića, koja će da obeleži celi devetnaesti vek.

U znak pokajanja zbog nečasnog dela, Vulićević podiže crkvu Pokajnicu. Danas je to ženski manastir.